ЛЕКСИКОН ЈУГОСЛАВИЈЕ

Конститутивни акти Југославије

Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом. Народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање донела је 25. новембра 1918. Одлуку о прикључењу Војводине Краљевини Србији. Велика Народна скупштина српског народа у Црној Гори одлучила је 26. новембра 1918. у Подгорици "да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну државу". У међувремену, притиснут развојем догађаја Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба донео је, после извесног премишљања, 24. новембра 1918. одлуку о уједињењу са Србијом и упутио делегацију у Београд. После усаглашавања ставова између делегације и представника српске владе о привременом уређењу уједињене државе до доношења Устава, престолонаследник Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918, у кући Крсмановића на Теразијама у Београду, прокламовао Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

У Адреси, коју је у присуству престолонаследника Александра, чланова српске владе и делегације из Загреба прочитао Анте Павелић "Зубар", саопштени су закључци да Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба "проглашава уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу", да владарску власт на читавој територији новостворене државе врши краљ Петар I, односно регент Александар Карађорђевић, да се образују јединствена парламентарна влада и народно представништво. Народно вијеће изразило је жељу да се Привремено народно представништво формира споразумно између Народног вијећа и представника народа Краљевине Србије, установи одговорност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе, које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне државне границе буду у складу са етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.

У Одговору на Адресу престолонаследник Александар је у име краља Петра I прогласио "уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца", и рекао да ће образовати владу која ће бити одговорна народном представништву и чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу са етнографским начелима.

Регент Александар је прогласио уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба, а не са државом Словенаца, Хрвата и Срба која није била међународно призната.

Прводецембарске изјаве као "конститутивни акт" представљале су основу државноправног провизоријума у новоствореној држави Краљевини СХС од уједињења до доношења Видовданског устава 1921. године. У том периоду највишу власт у Краљевини СХС представљали су краљ, односно регент Александар, влада и Привремено народно представништво. Прва влада КСХС образована је 20. децембра 1918, а Привремено народно представништво састало се 1. марта 1919.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Arhiv Jugoslavije Уставотворна скупштина изгласала је Устав незнатном, простом већином од 223 гласа, против је гласало 35, а 158 посланика је било одсутно. Приликом усвајања Устава испољила се дубока подељеност политичких странака у гледиштима на основна питања државног уређења и облика владавине. Устав је дефинисао државу као уставну, парламентарну и наследну монархију. Прописао је изглед грба, заставе и назив службеног језика који је био српско-хрватско-словеначки. У имену државе, њеним спољним обележјима (грб, застава), називу службеног језика дошло је до изражаја схватање о "троименом" народу.

 

Arhiv Jugoslavije Устав није признао племство, титуле, "нити икаква преимућства по рођењу". Зајемчио је личну и слободу вере, савести и штампе, право удруживања, збора и договора. Забранио је зеленаштво, укинуо феудалне односе и даном ослобођења од туђинске власти кметови су постали, без одштете, власници државне земље. Народна скупштина је била једнодомна и сачињавали су је посланици које је народ бирао непосредно тајним гласањем. Бирачко право добио је сваки мушкарац који је навршио 21 годину живота.

Arhiv JugoslavijeArhiv Jugoslavije Иако је Устав почивао на подели власти, краљ је учествовао у сва три облика власти. Законодавну власт вршили су парламент и шеф државе који је сазивао Народну скупштину на редовна или ванредна заседања, имао права да је распусти, потврђивао законе које је она доносила. Краљ је вршио управну власт преко министара. Именовао је председника и чланове владе која је била одговорна њему и Народној скупштини. Судску власт вршили су судови, а њихове пресуде изрицане су и извршаване у име краља. Устав је прописао централистичко уређење. Административни централизам произилазио је из националног унитаризма, односно схватања о народном јединству. Највиши правни акт је предвидео да се управа у Краљевини СХС врши по областима, окрузима, срезовима и општинама. Одредио је да се области формирају на основу природних, социјалних и економских прилика, а могле су имати највише 800.000 становника. Установљена је месна, општинска, среска и обласна самоуправа. Органи обласне управе били су обласна скупштина и обласни одбор. Државна управна власт вршила је надзор над пословима самоуправних власти преко обласног великог жупана, кога је постављао краљ, и посебних стручних органа.

 

На основу Уредбе о подели на области од 26. априла 1922. Краљевина СХС подељена је на 33 области, по географском, социјалном, економском, али и етничком и историјском начелу.

 

Текст припремио: Mитар Тодоровић

 
УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА, 28. ЈУН 1921 (ВИДОВДАНСКИ УСТАВ)  PDF

Краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо Видовдански устав, распустио Народну скупштину и завео лични режим. Влада је донела неколико закона који су заменили правне норме из укинутог Устава. Законом о краљевској власти и врховној државној управи Краљевина СХС је дефинисана као наследна монархија. Краљ је проглашен за носиоца целокупне власти у земљи. Именовао је председника и чланове Министарског савета који су радили по његовом овлашћењу. Издавао је и проглашавао законе указима које су пре тога потписали председник владе, ресорни министар и министар правде. Судска власт вршена је у име краља.

Законом о заштити јавне безбедности и поретка у држави суспендован је јавни и политички живот, забрањен је рад удружења и политичких странака "која носе обележје верско или племенско". Законом о изменама и допунама закона о штампи "забрањује се растурање и продавање новина и других штампаних списа, ако садрже увреду владаоца и чланова краљевског дома, тешку повреду јавног морала, ако се штампаним списом изазива мржња против државе као целине, верски или племенски раздор, а тако исто када се посредно позивају грађани да силом мењају земаљске законе". Законом о изменама Закона о општинама и обласним самоуправама распуштене су општинске управе и одређено да се краљевим указом поставе општинске управе града Београда, Загреба и Љубљане, а велики жупани поставе остале општинске управе.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Приликом завођења личног режима краљ Александар је најавио повратак на уставни поредак "у што краћем времену". Сагледавши унутрашњу и спољнополитичку ситуацију краљ је 3. септембра 1931. донео Устав чиме је формално завршен период монарходиктатуре. Прокламовање Устава није значило напуштање идеологије интегралног југословенства, већ покушај да се југословенство као државни програм и општи народни покрет оживотвори у условима постојања "нормалног" уставног и политичког живота.

Уставом су потврђени национални унитаризам и централизам. Народно јединство и државну целину симболизовао је краљ. Држава је дефинисана као наследна и уставна монархија. Одредбом да "не може бити удруживања на верској или племенској или регионалној основи у партијско политичке сврхе као и у сврхе физичког васпитања" суштински је онемогућено обнављање политичких странака. Уведено је дводомно Народно представништво састављено од Сената и Народне скупштине. Краљ је имао право да именује онолико сенатора колико их је бирано на посредним изборима. Увођењем Сената краљ је обезбедио контролу закона који су могли проћи кроз Народну скупштину против његове воље. Законодавну власт вршили су краљ и Народно представништво. Краљ је вршио управну власт преко министара. Именовао је и разрешавао председника и чланове владе која је била одговорна њему, а не парламенту.

Управа у Краљевини вршила се по бановинама, срезовима и општинама. Уставом су утврђене границе девет бановина, које су пре тога биле одређене Законом од 3. октобра 1929, што је значило да су могле бити измењене само променом Устава. У бановини као самоуправном телу постојали су бановинско веће и бановински одбор.

Члан 116, назван "Мали устав", давао је право краљу да у ванредним ситуацијама предузима мере и мимо уставних и законских прописа, али уз њихову накнадну потврду од стране Народног представништва. На основу тог члана донета је Уредба о Бановини Хрватској и више уредби уочи и током Другог светског рата.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Arhiv Jugoslavije На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу представници народа свих земаља Југославије без разлике народности, вере и политичко-партијске припадности донели су Резолуцију у којој су констатовали: да је априлски слом Југославије непосредна последица ненародне политике и низа издаја војног и политичког вођства; да зверства четника Драже Михаиловића нису мање свирепа и мање масовна од зверстава окупатора, усташких и Недићевих банди; да се велики део официра, општински и државни апарат бивше Југославије ставио у службу окупатора; да је једино Комунистичка партија Југославије остала верна народу, његовој слободи и позвала све народе на заједничку оружану борбу против окупатора.

После изнетих констатација у Резолуцији је истакнута огромна и неограничена љубав према Совјетском Савезу; поздрављени су победнички напори америчких, британских и француских трупа; наведено: да се народноослободилачка војска својим победама издигла до чиниоца међународног значаја; да југословенска избегличка влада сноси пуну одговорност за зверства која су починили четници Драже Михаиловића; да су народноослободилачки одбори органи народне демократске власти; да је АВНОЈ општенародно и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији; да "представници свију земаља Југославије окупљени у слободном Бихаћу одлучују да се конституишу у Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, као највиши политички израз створеног чврстог јединства народа Југославије", чији је основни задатак коначно ослобођење свих југословенских народа и стварање услова за равноправност.

Резолуцијом је одређено да АВНОЈ бира из своје средине Извршни одбор, председника и три потпредседника. Председништво АВНОЈ-а руководило је Већем, заступало га у јавности, сазивало седнице Већа и Извршног одбора, припремало дневни ред, председавало седницама и координирало рад појединих одсека Извршног одбора који је водио текуће послове. Извршни одбор, иако de iure није, de facto је био влада нове Југославије.

АВНОЈ је био организован као једнодомна скупштина састављена од националних делегација. Представљао је особену "револуционарну скупштину федерације".

 

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

РЕЗОЛУЦИЈА О ОСНИВАЊУ АВНОЈ-а 27. НОВЕМБАР 1942.  PDF

Arhiv Jugoslavije Већници су у Јајцу донели Декларацију у којој су констатовали: да је у току народноослободилачке борбе створен нов однос снага који мора бити изражен на одговарајући начин у управном и државном вођству; да су скршени остаци великосрпске хегемонистичке политике и створени материјални, политички и морални услови за будућу братску, демократску, федеративну заједницу југословенских народа, који траже од савезника да признају њихову борбу против окупатора и слободну демократску вољу; да органи народне власти треба да буду признати и поштовани у иностранству; да се југословенској "влади" у иностранству одузме право да представља југословенске народе и према краљу и монархији предузму мере које одговарају њиховом односу према народноослободилачкој борби; изразили су топла осећања према СССР-у, Великој Британији и САД, као и осећања дивљења и признања за херојску борбу и славне победе Црвене армије и савезничких снага над фашистичким освајачем; захвалили се на првој помоћи у ратном материјалу, опреми и храни која је народима Југославије указана од стране савезника; прихватили су и поздравили одлуке Московске конференције.

 

Arhiv Jugoslavije После изнетих констатација донети су закључци на основу којих су формулисане одлуке. АВНОЈ се конституисао у врховно, законодавно и извршно представничко тело, као врховни представник суверенитета народа и државе Југославије. Донео је неколико одлука од којих су три конститутивног карактера: Одлуку о врховном законодавном и извршном народном представничком телу Југославије и Националном комитету ослобођења Југославије као привременим органима врховне народне власти у Југославији за време народноослободилачког рата; Одлуку о одузимању права законите владе Југославије тзв. југословенској влади у иностранству и о забрани повратка у земљу краљу Петру II Карађорђевићу; Одлуку о изградњи Југославије на федеративном принципу.

 

Arhiv Jugoslavije Одлукама АВНОЈ-а основани су врховни државни органи нове Југославије. Изабрано је Председништво АВНОЈ-а које су сачињавали председник, пет потпредседника, два секретара и 55 чланова. Председништво АВНОЈ-а је донело Одлуку о именовању НКОЈ-а, као органа са свим обележјима владе, преко које је АВНОЈ остваривао своју извршну функцију.

Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а имају уставни карактер. Тим одлукама прекинут је унутрашњи континуитет са Краљевином Југославијом јер оне не црпе своју снагу из Устава Краљевине Југославије од 1931, али није прекинут међународно правни континуитет Југославије као субјекта међународног права. Монархија није укинута, али је "правно суспендована".

 

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

ДЕКЛАРАЦИЈА II ЗАСЕДАЊА АВНОЈ-А 29.НОВЕМБАР 1943.   PDF
ОДЛУКЕ АВНОЈ-А ЗАСЕДАЊА АВНОЈ-А 29.НОВЕМБАР 1943.  PDF
ОДЛУКЕ ПРЕДСЕДНИШТВА АВНОЈ-А ЗАСЕДАЊА АВНОЈ-А 29.НОВЕМБАР 1943.  PDF

Полазећи од принципа државног континуитета и чињенице да је Југославија призната у Друштву народа у свом старом облику, Јосип Броз Тито, председник НКОЈ-а и Иван Шубашић, председник краљевске југословенске владе споразумели су се да "краљ Петар Други не улази у земљу док народи о томе не донесу своју одлуку, а у његовој отсутности краљевску власт, да врши Краљевско намесништво", да се образује заједничка влада и утврдили су њен састав.

Уз овај споразум дата су два анекса. У првом се одређује рок за одржавање избора после коначног ослобођења Југославије који ће се заснивати на Закону о изборима за уставотворну скупштину. Утврђено је да АВНОЈ до конституисања уставотворне скупштине врши законодавну, а влада извршну функцију. У другом анексу регулисани су положаја намесника и управљање краљевим имањима.

Краљ Петар II је 2. марта 1945. поставио краљевске намеснике и на њих пренео своја овлашћења до избора за уставотворну скупштину која је требало да одлучи питање облика владавине. Преко Намесништва Југославија се пред спољним светом представљала у свом старом облику.

На основу Београдског споразума и препорука Кримске конференције формирана је 7. марта 1945. Привремена народна влада Демократске Федеративне Југославије. Њеним формирањем нестало је дотадашњег паралелизма влада, односно "дуализма" или "двојства" влада. Образовању Привремене владе претходило је распуштање краљевске југословенске владе и НКОЈ-а.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Arhiv Jugoslavije У складу са препорукама Кримске конференције, АВНОЈ је на Трећем заседању у Београду проширен посланицима предратне Народне скупштине изабраним 1938. и представницима политичких странака и група који се нису компромитовали сарадњом са непријатељима. Донео је пословник, изабрао Председништво АВНОЈ-а и одборе. Променио је име у Привремену народну скупштину ДФЈ. АВНОЈ је прихватио резолуцију о подели Санџака између Србије и Црне Горе, као и о прикључењу Косова и Метохије и Војводине федералној Србији.

Привремена народна скупштина донела је законе о организовању избора за Уставотворну скупштину, аграрној реформи и колонизацији, судству и друге прописе.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Arhiv Jugoslavije Уставотворна скупштина је на првој заједничкој седници оба дома (Савезна скупштина и Скупштина народа), прихватила Декларацију којом је укинута монархија и проглашена република. Краљ Петар II и династија Карађорђевића лишени су свих права. Проглашење Републике суштински је значило потпуно ликвидирање уставног континуитета који је у периоду 1943–1945. одржаван из спољнополитичких разлога.

У Декларацији је истакнуто да је ФНРЈ савезна држава равноправних народа који су слободно изразили своју вољу да остану уједињени у Југославији.

 

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Arhiv Jugoslavije Први Устав ФНРЈ једногласно је проглашен на заједничкој седници оба дома Уставотворне скупштине. Рађен је по угледу на Устав СССР-а из 1936 (Стаљинов устав). То се нарочито односи на део о улози и овлашћењу извршних органа власти. Југославија је дефинисана као "савезна народна држава републиканског облика, заједница равноправних народа који су на основу права на самоопредељење укључујући право на одцепљење изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави" коју је сачињавало шест република с тим што је Србија у свом саставу имала Аутономну покрајину Војводину и Аутономну Косовско-метохијску област. Иако је била организована на федеративном принципу, нова социјалистичка Југославија је у почетној фази развитка имала обележје централизоване федерације које се огледало у подељености надлежности између савезне државе и република са изразитом превлашћу федералних органа.

Уставом је прописан изглед грба и заставе. Регулисана су основна права народа и република које су добиле уставе. Одређено је да територијално разграничење између република врши Народна скупштина ФНРЈ и републичке границе нису се могле мењати без њиховог пристанка. Националним мањинама загарантовани су право и заштита културног развитка и слобода употребе језика.

 

Arhiv Jugoslavije Својина је била државна, задружна или приватна. Међутим, приватна својина могла је бити ограничена или експрописана ако је то тражио "општи интерес". Одређено је да "земља припада онима који је обрађују". Грађани који су навршили 18 година имали су право да бирају и да буду бирани у све органе државне власти. Зајамчена је слобода савести и вероисповести. Црква је одвојена од државе. Загарантована је слобода штампе, говора, удруживања, зборова, јавних скупова и манифестација. Школа је одвојена од цркве и основна настава је била обавезна и бесплатна.

Уставом је регулисана надлежност ФНРЈ и највиших савезних органа. Народна скупштина ФНРЈ је била врховни орган државне власти и сачињавала су је два дома – Савезно веће и Веће народа. Президијум Народне скупштине, а пре њега Председништво Уставотворне скупштине, остваривао је функцију колективног шефа државе. Састојао се од председника, шест потпредседника, секретара и највише 30 чланова.

 

Arhiv Jugoslavije Највиши извршни и управни орган државне власти била је Влада ФНРЈ, коју су сачињавали председник, потпредседници, министри, председник савезне планске комисије и председник савезне контролне комисије. Министарства су била опште савезна и савезно републиканска. При влади су постојали комитети за просвету, културу, народно здравље и социјално старање ради општег руковођења у тим гранама државне управе. Уставом су одређени органи власти народних република, аутономне покрајне и аутономне области, административно-територијалних јединица: села, срезова, градских рејона, градова, округа и области.

Органи правосуђа били су Врховни суд ФНРЈ, врховни судови република и аутономне покрајине, окружни и срески судови.

 

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Устав ФНРЈ, 31. јануар 1946. . PDF

Промене до којих је дошло у области привредног, политичког и друштвеног уређења Југославије од 1946. до 1953. прво су регулисане законима, а затим Уставним законом ФНРЈ. Уставни закон није био потпун устав Југославије. Он је укинуо и изменио знатан део Устава из 1946, али га није укинуо у целини. У првом делу Уставни закон прокламује нова права произвођача и радног народа, формулише садржину и форму власти радног народа, регулише питање односа између федерације и република. Други део се односи на организацију власти федерације и он представља у правом смислу савезни закон. Трећи део обухвата одредбе о републичким органима власти и органима власти аутономне покрајине и аутономне области.

Југославија је дефинисана као социјалистичка демократска савезна држава суверених и равноправних народа. Док је Устав из 1946. истицао да власт припада народу, дотле Уставни закон говори да "сва власт у ФНРЈ припада радном народу". Једна од најбитнијих новина била је одредба по којој се као основа друштвеног и политичког уређења Југославије утврђује: "друштвена својина над средствима за производњу, самоуправљање произвођача у привреди, самоуправљање радног народа у општини, граду и срезу".

Највиши орган власти у Југославији била је Савезна народна скупштина која је имала два дома, Савезно веће и Веће произвођача. Иако Уставни закон није дефинисао Веће народа као посебан дом, он га је предвиђало као посебну форму, у којој су посланици република и аутономних јединица у Савезном већу имали посебна права да путем вета одбију сагласност на доношење закона и других одлука Савезног већа за које су сматрали да вређају уставом утврђен однос федерације и народних република.

Уместо Президијума као колективног шефа државе, установљен је председник републике који је истовремено био шеф државе и председник Савезног извршног већа. Влада ФНРЈ је променила име у Савезно извршно веће. Уместо министарстава и комитета уведени су државни секретаријати и управе. Чланови СИВ-а бирани су из редова Савезног већа. У влади је била заступљена свака република, а председници републичких извршних већа били су по положају чланови СИВ-а који је имао два или више потпредседника.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Устав је познат под називом "повеља самоуправљања" зато што је самоуправни модел примењен у свим сферама и на свим нивоима друштвеног живота. Промењено је име државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и она је дефинисана као "савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљања". Територија Југославије „јединствена је и сачињавају је територије социјалистичких република.”

Уставом од 1963. Аутономна косовско-метохијска област проглашена је Аутономном покрајином Косово и Метохија. У развоју југословенског федерализма аутономне јединице, које су биле у саставу Србије, суштински гледано имале су исти положај, али је међу њима постојала одређена разлика (назив, различит број представника у Већу народа, АП Војводина је имала Врховни суд).

Уместо дотадашња два већа Савезну скупштину је сачињавало пет већа. Поред Савезног већа уведена су и четири самоуправна већа: Привредно, Просветно-културно, Социјално-здравствено и Организационо-политичко.

Одвојена је функција председника републике од председника Савезног извршног већа. Одређено је да се председник бира сваке четврте године и исто лице могло је бити бирано два пута узастопно. Међутим, "за избор на положај председника републике нема ограничења за Јосипа Броза Тита".

Уведене су нове институције: потпредседник републике, Уставни суд и Савет федерације. СИВ су сачињавали председник и одређени број чланова које је бирало Савезно веће. Чланови СИВ-а бирани су из редова Скупштине водећи рачуна о националном саставу. Уведен је принцип ротације на руководећим државним и политичким функцијама.

Утврђено је место друштвено-политичких организација (СКЈ, ССРНЈ) у политичком систему. Под појмом "друштвено-политичке заједнице" подразумевана је општина, срез, аутономна покрајина, социјалистичка република и федерација. Одређена су њихова права и дужности.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Битне промене у структури федерације почеле су Уставним амандманима 1967. и 1968, а целовит облик попримиле 1971. године. Амандмани су означили почетак конкретне примене ставова Осмог конгреса СКЈ који је одржан од 7. до 13. децембра 1964. године. На њему је први пут после Другог светског рата, јавно "отворено" национално питање, покренуто питање економских узрока националних неравноправности, успостављена веза бирократског централизма, "великодржавног хегемонизма" и национализма. Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Југославија је изграђивана као "федерација равнотеже". Монолитни друштвени и политички живот уступао је место "самоуправном федерализму". Републичке елите почеле су размишљати о Југославији као о "транзитној" творевини. Административне границе република (некадашње "жилице у мермеру") постајале су границе самосталних држава. Југословенска држава све више је била федерација која "федерира".

Амандмани су ослабили и ограничили самосталност федерације и ставили је под надзор републичких и покрајинских структура. Ојачане су републике и аутономне покрајине. Републике као друштвено-политичке заједнице су третиране као националне државе. Проширен је статус аутономних покрајина и "суверена права" почела су се остваривати и у покрајинама. Добијена је "федерација на два нивоа". Положај и статус Србије и аутономних покрајина у федерацији су у суштини изједначени. Уставне одредбе о томе да су социјалистичке аутономне покрајине саставни део СР Србије биле су декларативне зато што су оне у њој имале статус "територијалне и суверене друштвено-политичке аутономије".

Уставно мењање федерације започело је Амандманима I-VI које је 18. априла 1967. усвојило Савезно веће. Поново је уведено Веће народа као опште надлежно веће у Савезној скупштини. Извршене су промене у саставу СИВ-а и положају савезних органа управе.

Амандманима VII-XIX, донесеним 26. децембра 1968, промењен је назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Покрајине су добиле право да доносе сопствене уставне законе.

Уставни амандмани потпуније су изразили аутономну покрајину као ширу друштвено-политичку заједницу у саставу Србије са самосталним правима и одговорностима. Аутономне покрајине су добиле статус конститутивног елемента федерације иако нису имале карактер федералних јединица као републике. Амандманима је утврђено да покрајине имају Врховни суд и друге правосудне органе. Гарантован је територијални интегритет покрајина чије су се границе могле мењати само уз сагласност њихових скупштина. Уместо националне мањине уведен је појам народност и загарантована је њихова равноправност са народима Југославије.

Амандмани XX-XLII, усвојени 30. јуна 1971, популарно су названи "раднички" зато што су целовито изразили положај радног човека у удруженом раду. По њима радни људи су у основној организацији удруженог рада стицали право на функцију и средства друштвене репродукције. Функције федерације су битно смањене у области инвестиција и законодавства. Федерација је одређене функције остваривала као заједнички интерес свих народа и народности Југославије, а неке само на основу усаглашених ставова република и аутономних покрајина.

Према амандманима југословенска савезна држава је дефинисана као "државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република као и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова које су у саставу Социјалистичке Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности".

Уведене су промене у институцијама федерације и поред председника републике установљено је Председништво СФРЈ као колективни шеф државе и носилац законодавне и политичке иницијативе. Јосип Броз Тито био је председник републике и председник Председништва СФРЈ. Знатно су измењени положај и улога СИВ-а и савезних органа управе. Органи федерације образовани су на бази паритета.

Поред Југословенске народне армије, као оружана снага СФРЈ уведена је и територијална одбрана. То ће имати далекосежне последице приликом распада Југославије.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Устав је проглашен на седници Већа народа Савезне скупштине. Решења усвојена амандманима 1967, 1968. и 1971. унета су у нови Устав. Први пут је у највишем правном акту државе наведено да СФРЈ има химну, али није дат њен назив.

Уведен је консензус република и покрајина приликом одлучивања, укључујући и промену устава. Легализовано је право на самоопредељење и отцепљење, али је остало нејасно да ли су носиоци тога права народи или републике. Друштвена својина проглашена је основним обележјем економског система. Уведен је делегатски систем као основа из које израстају скупштине свих друштвено-политичких и интересних заједница као и органи друштвеног самоуправљања.

Будући да је амандманима спроведена темељна реформа федерације, Устав из 1974. у погледу утврђивања карактера и садржаја функција и односа у савезној држави није донео битне измене. До промена је углавном дошло у организацији федерације. Уместо дотадашњих пет већа Скупштину СФРЈ су сачињавали Савезно веће и Веће република и покрајина. Јосип Броз Тито постао је председник "без ограничења трајања мандата". Чланове СИВ-а бирала су оба већа Скупштине СФРЈ водећи рачуна о равноправној заступљености република и одговарајућој заступљености аутономних покрајина.

Устав је исцрпније и јасније дефинисао самоуправне интересне заједнице као релативно нов облик самоуправног повезивања. Установљена је обавеза конституисања месних заједница као основног облика самоуправног организовања радних људи и грађана на локалном нивоу. У Уставу је наглашена и разрађена друштвена заштита самоуправних права и друштвене својине и утврђени органи који остварују ту заштиту уносећи у ову област и неке значајне новине. Уведен је друштвени правобранилац самоуправљања као самостални орган који је покретао поступак за заштиту самоуправних права радних људи и друштвене својине.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Реформе југословенске државе настављене су амандманима из 1981. и 1988. године. Амандмани I-VIII усвојени 3. јула 1981. садрже принципе о колективном раду, одлучивању и одговорности. Идејно-политичка аргументација ових амандмана је почивала на тези да је индивидуализација функција одлучивања и управљања у сукобу са природом друштвене својине, друштвеним самоуправљањем, делегатским системом и равноправношћу народа и народности. Пракса је међутим показала да је генерална примена принципа колективног одлучивања и управљања довела до блокаде и апсурда оперативну страну пословања и обезбеђење њеног континуитета, изазивајући на другој страни деперсонализацију одговорности, појаву без преседана у савременој историји.

По овим амандманима председник и потпредседник Скупштине СФРЈ и председник већа Скупштине СФРЈ бирани су на годину дана. Одређено је да за председника СИВ-а не може бити бирано исто лице два пута узастопно, а чланови СИВ-а могли су бити бирани највише два пута узастопно на исту функцију.

Амандмани IX-XLVIII, усвојени 25. новембра 1988, проширили су основу за јединствено југословенско тржиште и у извесној мери законодавна права федерације. Сачувано је начело консензуса у одлучивању о битним питањима на нивоу федерације.

Усвојена је законска одредба да је химна СФРЈ "Хеј Словени". Пре тога назив химне регулисан је Законом о употреби грба, заставе и химне од 22. априла 1977. Тако је југословенска држава тек при крају свог постојања и званично добила химну.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

Током 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ који је изведен методом оружане сецесије уз подршку и помоћ страних држава. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границе суверених држава. Право народа на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале његови носиоци.

После међународног признавања Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, Србија и Црна Гора су одлучиле да наставе живот у заједничкој држави. Савезно веће СФРЈ усвојило је Устав Савезне Републике Југославије. Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица. Савезну Републику Југославију сачињавале су Република Србија и Република Црна Гора.

Савезна држава је преко својих органа утврђивала политику, доносила и извршавала савезне законе, друге прописе и опште акте. Њени органи су били Савезна скупштина коју су сачињавали Веће грађана и Веће република, председник републике, Савезна влада коју су сачињавали председник, потпредседник и министри, Савезни суд, савезни државни тужилац и Народна банка Југославије.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

На основу Полазних основа за преуређење односа Србије и Црне Горе које су потписане 14. марта 2002. у Београду, Савезна скупштина је 4. фебруара 2003. прогласила Уставну повељу Државне заједнице Србија и Црна Гора.

Државна заједница "заснована је на равноправности две државе чланице, државе Србије и државе Црне Горе". У Повељи је наведено да државна заједница има заставу, химну и грб који се уређују законом. Административни центар Србије и Црне Горе био је у Београду. Органи државне заједнице били су Скупштина Србије и Црне Горе, председник Србије и Црне Горе, Савет министара и Суд Србије и Црне Горе. Скупштина је била једнодомна. Председник и потпредседник Скупштине нису могли бити из исте државе чланице. Председник Скупштине и председник Србије и Црне Горе нису могли бити из исте државе чланице. Председник Србије и Црне Горе представљао је Државну заједницу у земљи и иностранству и председавао Саветом министара који се састојао од пет министарстава. Одређено је да после периода од две године министри спољних послова и одбране замене функције са својим заменицима који су били из друге државе чланице.

У Уставној повељи је истакнуто да "по истеку периода од три године државе чланице имају право да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање из Државне заједнице Србија и Црна Гора". Црна Гора је то право искористила, организовала референдум 21. маја 2006. и постала независна држава.

 

Текст припремио: Митар Тодоровић

 

Датум измене стране: 23. 03. 2022.

2024. Архив Југославије

  • |
  • |
  • |
  • |