Историјске карте Југославије - стална изложба у холу зграде Архива
Прочитај ми

Data/Images/aj_9_izlstal_nasl_kat_s_no1.jpg

Изложба је постављена почетком марта 2009. године поводом одлуке Владе Републике Србије од 19. фебруара 2009. године о враћању назива Архиву Југославије. Током манифестације Ноћ музеја 16. маја 2009. године посетиоци ће видети изложбене експонате.


Организација: Архив Југославије
Аутор изложбе: Митар Тодоровић
Информативно средство: проспект

 
Изложба Историјске карте Југославије, обухвата 8 карата из периода постојања југослoвенске државе 1918-2006. Поставку чине карте административне и окупационе поделе југословенске државе, вероисповести и етничке припадности њених народа. Уз карте дате су легенде са подацима о: површини, броју становника, њиховој верској и етничкој припадности. Избор историјских карата, урадио је Митар Тодоровић, историчар – архивиста у Архиву Југославије. Изложба је постављена у холу Архива Југославије, поводом враћања ранијег назива, под којим је Архив Југославије најдуже радио и под којим је познат научној и широј јавности.

 

1. КАРТА ИСТОРИЈСКОГ РАЗВИТКА КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА 1804-1918

Карта историјског развитка Краљевине Срба, Хрвата и СловенацаСвечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца, предходиле су одлуке њихових представника о уједињењу. Велика Народна скупштина у Новом Саду донела је 25. новембра 1918. Одлуку о прикључењу Војводине Краљевини Србији. Посланици Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори одлучили су 26. новембра 1918. у Подгорици "да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу."
Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба донео је, притиснут догађајима, 24. новембра 1918. у Загребу, одлуку о уједињењу са Србијом. После извесног премишљања упутио је делегацију у Београд која је са представницима српске владе усагласила ставове о привременом уређењу уједињене државе до доношења Устава.
Регент престолонаследник Александар је 1. децембра 1918. у Београду, прокламовао "уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца." Регент је прогласио уједињење Србије са "земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба," а не са државом СХС, која није била међународно призната.
У новостворену државу Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца ушле су краљевине Србија и Црна Гора, територије Аустроугарске на којима су живели јужнословенски народи: делови Баната, Бачке и Барање, Срем, Славонија и Хрватска, делови Корушке, Штајерске и Крањске, Далмација и Босна и Херцеговина, као и Царибродски, Босилеградски и Струмички срез који су били у саставу Бугарске до закључења Нејског уговора.

2. КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

КСХС - Административна подела на областиВидовдански устав је прописао централистичко уређење. Државни унитаризам или централизам произилазио је из националног унитаризма, односно става о народном јединству. По том схватању "троплемени/троимени народ" састављен је од три племена Срба, Хрвата и Словенаца који сачињавају национално јединствен народ. „Племенско тројство" било је изражено у називу државе, грбу, застави и службеном језику. Уставом је било предвиђена подела државе на области које су могле да имају највише 800 000 становника.
Краљ Александар је, 27. октобра 1921, одобрио да се предлог закона о подели државе на области изнесе пред Народну скупштину. Пошто је у скупштинском одбору предлог закона наишао на отпор Хрватског блока, влада Николе Пашића, 26. априла 1922, донела је Уредбу о подели земље на области. Краљевина СХС је подељена на 33 области по географском, социјалном, економском, али и етничком и историјском начелу. Србија је "уситњена" на 14 области, Босна и Херцеговина подељена је на 6 области "у својим садањим границама", Хрватска на 4, Војводина на 4, Македонија на 3, Словенија на 2, а Црна Гора се нашла у једној области.
Спровођење Уредбе, нарочито у Хрватској, одлагано је неколико година и било предмет политичких погодби зато што су се Хрвати противили "парцелацији."

3. КАРТА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

КЈ - Административна подела на бановинеИдеја националног унитаризма уграђена је у Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929, којим је КСХС променила назив у Краљевина Југославија и подељена на девет бановина. При образовању бановина у складу са идеологијом интегралног југословенства није се водило рачуна о називима ранијих историјских покрајина већ је њихово заокруживање извршено по географско-економском принципу, а бановине су назване по именима река.
Приликом поделе на бановине у доброј мери изашло се у сусрет хрватским тежњама али се водило рачуна и о интересима других. У пет бановина Срби су чинили већину. Поделом на бановине тежило се разбијању историјских целина, али се то није могло избећи у свим случајевима. Словенија се нашла у саставу Дравске, Македонија у склопу Вардарске, са деловима Србије и Косова, Црна Гора у Зетској са деловима Далмације, Метохије, Херцеговине, Босне и Санџака. Хрватска је подељена на Савску и Приморску бановину, Војводина је била у склопу Дунавске бановине. Србија је подељена на Моравску, Дринску, Дунавску, Зетску и Вардарску, а Босна и Херцеговина на Дринску, Врбаску, Приморску и Зетску бановину.
Границе бановина кориговане су 28. августа 1931. године. Срезови Вуковар, Винковци и Жупања из Дринске и Чабар из Дравске издвојени су и припојени Савској бановини, Чрномељ из Савске Дравској, Столац из Зетске Приморској, Травник из Приморске и Ивањица из Зетске Дринској, Ђаковица и Ораховац из Вардарске и Србица из Моравске Зетској бановини.
До промене територијалне организације дошло је приликом склапања Споразума Цветковић-Мачек 26. августа 1939, када је формирана Бановина Хрватска, од Савске и Приморске бановине и срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Фојница и Травник.

4. ВЕРОИСПОВЕСТИ У КРАЉЕВИНИ СХС ПО ОПШТИНАМА (ПРЕМА ПОПИСУ ОД 31. ЈАНУАРА 1921)

 Вероисповести у Kраљевини СХС по општинама (према попису од 31. Јануара 1921

По попису из 1921. у Краљевини СХС, на 247 542 км2, живело је 11 984 911 становника, од тога 5 593 057 православних верника, 4 708 657 римокатолика, 1 345 271 муслимана, односно Срба је било 5 341 675, Хрвата 2 816 454, Муслимана 753 850, Немаца 505 763, Мађара 467 412, Арнаута 439 846 итд.

5. РАЗМЕШТАЈ НАРОДА И НАРОДНОСТИ СФРЈ

 Размештај народа и народности СФРЈ

У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији по попису из 1981, на 255 804 км2, живело је 22 424 711 становника, од тога Срба 8 140 452, Хрвата 4 428 005, Муслимана 1 999 957, Словенаца 1 753 554, Македонаца 1 339 729, Црногораца 579 023, Албанаца 1 730 364, Мађара 426 866, Југословена 1 219 045 итд.

6. ПОДЕЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОСЛЕ ОКУПАЦИЈЕ 1941

Окупациона подела Југославије 1941. годинеПосле Априлског рата 1941. окупатори су поделили Југославију. Немачка је 15. маја 1941. анектирала Доњу Штајерску и Горењску. Под немачком војном управом је била Србија, где је целокупном војном и цивилном управом руководио војни заповедник. Он је 3. маја 1941. наименовао комесара за цивилну управу, а затим 29. августа 1941. владу на челу са армијским генералом Миланом Недићем. Засебне немачке војне и административно-политичке управе постојале су за Банат и округ Косовска Митровица.
Италија је од анкетираног словеначког подручја формирала 3. маја 1941. Љубљанску покрајину. Од хрватског приморја са кварнерским острвима и дела Далмације са острвима, образовала је 21. маја 1941. Ријечку провинцију и покрајину Далмацију. Тако је Италија ставила под своју власт већу територију од оне која јој је обећана Лондонским уговором из 1915. године. Црна Гора је била под непосредном италијанском управом на чијем челу се налазио гувернер. Бока которска са залеђем припојена је Италији. Албанија је као италијански протекторат, присвојила 22. јула 1941. део западне Македоније, Косова и Метохије и део граничног појаса Црне Горе.
Бугарска је окупирала већи део Македоније са Охридом и југоисточну Србију са Пиротом и Врањем, где је 11. маја 1941. формирала скопски, битољски и егејски округ. Мађарска је у току Априлског рат окупирала, а 27. децембра 1941. анектирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје.
Само неколико дана после напада Немачке и осталих сила Осовине на Југославију, у Загребу је 10. априла 1941. проглашена Независна Држава Хрватска. Обухватала је Хрватску, Славонију, Срем, Босну и Херцеговину, као и један део Далмације који није анектирала Италија, али је био под непосредном италијанском војном управом.

7. ЈУГОСЛАВИЈА

ФНР Југославија / СФР ЈугославијаЗа разлику од Краљевине Југославије која је била централистички уређена, социјалистичка Југославија је била федеративна држава, што је истакнуто и у њеном називу. Југословенску федерацију сачињавало је шест република и две покрајине. Србија је обликована као сложена федерална јединица. Народи и националне мањине Војводине и Косова и Метохије донели су у лето 1945. одлуке о прикључењу Србији. Образоване су, 1. септембра 1945, Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовско-метохијска област. Њихово установљење и устројство регулисано је посебним законима у којима је истакнуто да оне чине "саставни део Србије." Пре тога Председништво АВНОЈ-а је формирало 19. јуна 1945. комисију која је извршила разграничење између Војводине и Хрватске. Председник комисије Милован Ђилас је записао да је "аутономна Војводина побједа великосрпске идеје." Иначе, републичке границе никада нису законом утврђене и обележене. Битне промене у структури федерације почеле су уставним амандманима 1967. и 1968, а целовит облик попримиле су 1971. и Уставом СФРЈ из 1974. године. Амандмани су ограничили и ослабили самосталност федерације, ставили је под надзор републичких и покрајинских структура. Проширен је статус аутономних покрајина и "суверена права" почела су се остваривати и у покрајинама, које су добиле статус конститутивног елемента федерације иако нису имале карактер федералних јединица као републике. Положај и статус Србије и аутономних покрајина у федерацији су у суштини изједначени. Амандманима донетим 26. децембра 1968. промењен је назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово.

8. СРБИЈА И ЦРНА ГОРА

Савезна Република Југославија / Државна заједница Србија и Црна ГораТоком 1991. и 1992. дошло је до распада СФРЈ, који је изведен методом оружане сецесије. У случају Југославије није поштовано начело територијалне целовитости и њених међународно признатих граница. Супротно међународном праву, републичке границе, које никада нису правно утврђене и обележене, постале су границама суверених држава. Право народа на самоопредељење интерпретирано је као право на сецесију. Право на самоопредељење везано је за федералне јединице и оне су постале носиоци тог права. После међународног признавања Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, Србија и Црна Гора су одлучиле да наставе живот у заједничкој држави. Савезно веће скупштине СФРЈ усвојило је 27. април 1992. Устав Савезне Републике Југославије. Држава је дефинисана као суверена савезна држава заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица. На основу полазних основа за преуређење односа Србије и Црне Горе које су потписане 14. марта 2002. у Београду, Савезна скупштина је 4. фебруара 2003. прогласила Уставну повељу Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Уставној повељи је истакнуто да "по истеку периода од три године државе чланице имају право да покрену поступак за промену државног статуса, односно за иступање из Државне заједнице Србија и Црна Гора." Црна Гора је 21. маја 2006. организовала референдум и постала независна држава.

© Архив Југославије 2008 | designed & produced by MASSVision, powered by cMASS